Први услов учења је доживљавање неких садржаја. То се збива активношћу чула. Чулни органи су непрестано бомбардовани великим бројем надражаја који долазе из спољашње средине. Подражаји се преносе нервним системом у одговарајуће нервне центре у кори великог мозга. Кад би сви ти подражаји долазили у кору великог мозга (кортекс) ми би смо свет доживљавали као неразумљиву збирку осета облика, звукова, мириса, додира, укуса. Али, то се не дешава. У кортексу се само део импулса претвара у осете. Ти осети се одмах склапају у слике, у сложене доживљаје. Слике се комбинују са раније стеченим искуством и моделирају памћење.
У нервним структурама се непрестано селекционишу подаци који долазе из спољашње средине. Ту селекцију називамо пажњом.
Пажња је релативно сложена појава која се мора вежбати током дететовог развоја тј. и она је резултат учења које се састоји у проналажењу поступака за одржавање пажње и за њену концентрацију.(Фурлан,1984)
И учење се учи 