Социјална теорија учења

Социјална теорија учења се фокусира на учење које се дешава у друштвеном контексту.

Људи уче једни од других, и ти облици учења су  опсервационо учење, учење имитацијом и моделирање.

Између осталих Алберт Бандура је водећи заговорник ове теорије.

Општа начела теорије социјалног учења су:

1. Људи могу да уче посматрајући понашање других и исходе понашања.

2. Учење не доводи увек до промене у понашању.  Теоретичари социјалног учења кажу да  људи могу да уче кроз посматрање само, њихово учење не мора нужно бити приказано у њиховом раду. Учење може или не мора да доведе до промене понашања.

3.  Свест и очекивања од будуће награде или казне може имати велики утицај на понашање које људи испољавају.

4. Теорија социјалног учења се   може сматрати  прелазом између бехавиористичке теорија учења и  когнитивних теорија учења.

Како средина појачава и кажњава моделирање:

Људи моделују понашања других на  неколико могућих начина:

– посматрач прилагођава понашање понашању групе да би био прихваћен, и на тај начин јача групу тј. одређени облик понашања прихваћен од групе.

Пример: студент који мења начин одевања да би ушао у одређену групу студената има више шанси да буде прихваћен и на тај начин појачава ту групу.

– Посматрачу може да буде модел некоко је изузетан у понашању, а учитељ ће учврстити облике понашања похвалом.

– Имитирање понашање  се учвршћује и кад производи задовољство или је понашати се на одређени начин изузетно забавно или производи уживање.

– Понашања модела може да буде похваљено и да тако утиче на понашање посматрача .

Бандура илуструје ово примером деца су гледала филм о моделу који је ударио у надувану лутку и добио похвалу. Та деца су  почела да ударају лутку чим су била у прилици.