Социјална теорија учења се фокусира на учење које се дешава у друштвеном контексту.
Људи уче једни од других, и ти облици учења су опсервационо учење, учење имитацијом и моделирање.
Између осталих Алберт Бандура је водећи заговорник ове теорије.
Општа начела теорије социјалног учења су:
1. Људи могу да уче посматрајући понашање других и исходе понашања.
2. Учење не доводи увек до промене у понашању. Теоретичари социјалног учења кажу да људи могу да уче кроз посматрање само, њихово учење не мора нужно бити приказано у њиховом раду. Учење може или не мора да доведе до промене понашања.
3. Свест и очекивања од будуће награде или казне може имати велики утицај на понашање које људи испољавају.
4. Теорија социјалног учења се може сматрати прелазом између бехавиористичке теорија учења и когнитивних теорија учења.
Како средина појачава и кажњава моделирање:
Људи моделују понашања других на неколико могућих начина:
– посматрач прилагођава понашање понашању групе да би био прихваћен, и на тај начин јача групу тј. одређени облик понашања прихваћен од групе.
Пример: студент који мења начин одевања да би ушао у одређену групу студената има више шанси да буде прихваћен и на тај начин појачава ту групу.
– Посматрачу може да буде модел некоко је изузетан у понашању, а учитељ ће учврстити облике понашања похвалом.
– Имитирање понашање се учвршћује и кад производи задовољство или је понашати се на одређени начин изузетно забавно или производи уживање.
– Понашања модела може да буде похваљено и да тако утиче на понашање посматрача .
Бандура илуструје ово примером деца су гледала филм о моделу који је ударио у надувану лутку и добио похвалу. Та деца су почела да ударају лутку чим су била у прилици.