Oцењивање – део процеса наставе и учења

Оцењивање помаже ученицима да:

-постану свесни циља учења,

-овладају стратегијама учења,

-препознају остварене успехе и

-процене потенцијале за нова постигнућа

Свим ученицима је потребно обезбедити услове да остваре дефинисана постигнућа. Стога је посебно важно да се у процесу праћења рада и развоја ученика препозна шта је то на чему ученик у наредном пероду треба да ради и како наставник може да му помогне.

И формативно и сумативно оцењивање су усмерени на вредновање исхода или ефеката процеса учења. Формативно оцењивање то чини у току процеса учења, у свим фазама наставног процеса, док сумативно оцењивање то чини на крају одређене наставне фазе која је програмски и временски јасно дефинисана.Формативно оцењивање се одвија  континуирано у току школске године, а сумативно на крају полугодишта, школске године или на крају образовног циклуса или одрђене врсте школовања.

У формативном оцењивању вредновање исхода предходног учења је средство за обликовање, усмеравање даљег процеса учења. То је оцењивање које одговара на питање  шта је ученик постигао да би могло исто тако прецизно и јасно да одговори на питање шта и како ученик треба даље да учи.

У сумативном оцењивању основни циљ је вредновање исхода остварених у одређеном периоду учења, школовања. Сумативно оцењивање одговара на питање колико је ученик научио у одређеном наставном периоду, у којој мери је овладао садржајима и исходима који су утврђени школским програмом.

Према улози коју има у настави и учењу формативно оцењивање је могуће означити као усмеравајуће или подстицајно, односно као процесно или развојно оцењивање. Оно је формативно зато што се одвија у процесу учења, што у току учења усмерава ученике на одређене циљеве, садржаје и исходе, што га подстиче да планира наредне кораке у учењу.

Као што је настава подељенана временске пероде у којима се остварују одређени циљеви, обрађују одређене теме и наставне јединице, постижу планирани исходи, тако је и формативно оцењивање подељено на пероде праћења, регистровања података, анализе и саопштавања информација.

Како садржи више информација о напредовању и развоју, формативна оцена се не може  исказати једном речју или бројем, већ је то опис постигнућа ученика у одређеном моменту процеса учења.Тај опис мора да садржи шта је ученик постигао, али и шта треба да постигне у наредном кораку.

Сумативно оцењивање је прављење биланса у завршној фази учења или школовања. Постоји више модела сумативног оцењивања као што су:

-Перодично оцењивања исхода учења и укупног развоја које се заснива на анализи и интегрисању формативних оцена,

-Повезивање оцена из више предмета (извођење опште завршне оцене) на крају полугодишта или школске године,

Функције сумативног оцењивања су више окренуте одређивању статуса ученика у ситуацијама које нису увек наставне.

Формативно и сумативно оцењивање се не могу раздвојити, јер су сумативне оцене делом исход формативних оцена или се уз сумативну оцену пише образложење које има исту структуру и намену као формативна оцена.

(Према: Хавелка, Хебиб,Бауцал-Оцењивање за развој ученика)

Advertisements

Породица – незаменљив васпитни фактор

Којим вредностима треба усмеравари децу и како – на који начин се могу развити особине и понашања која се сматрају пожељним су суштинска питања процеса васпитања . Да би се одговорило на ова питања урађено је безброј истраживања  о томе који поступци  у васпитању чему воде.

Опште је уверење да поступци  према деци , посебно родитељски у највећој мери обликују личност будућег одраслог човека и већина великих психолога све битне процесе развоја личности лоцирају у ране периоде развоја детета тј. до четврте- пете године живота тетета, до тог периода се формира основно поверење у себе и друге људе као и  основа структуре личности . Доказе  за ове ставове неки од њих налазе у клиничком раду са пацијентима где се корени деликвентног или неуротичног понашања налазе у породичним односима у којима доминира смењивање агресивности и занемаривања. Односи родитеља у деце који су штетни по развој детета се групишу у две групе:

За прву групу је заједничко да нема довољно родитељске љубави  или да дете доживљава породичну ситуацију као да родитељске љубави нема довољно, а за другу групу је заједничко претеривање у испољавању љубави тј. Родитељи који претераним заштићивањем и растерећивањем детета сваке обавезе васпитавају несамостално дете, са ниском толеранцијом фрустрација. (Генц,1985.)

Породице зрелих су описане као хармоничне, очеви су објекти поштовања, а мајке нежне и упорне али не доминантне.

Укупност свих утицаја којим је дете у породици изложено назива се васпитна атмосфера у којој дете одраста. Обично у односу на неко дете доминира неки васпитни став мада је немогуће наћи родитеља који се увек понаша на исти начин. У различитим околностима иначе топао родитељ може поступити на хладан и ограничавајући начин. На основу конкретних васпитних поступака према деци може се закључити о релативном присуству васпитног става.

Ако на основу неких анализа ставове сведемо на две групе налазимо да су то : димензија контроле (ограничавајући – попустљив ) и димензија емоционалног односа према детету (топао – хладан родитељ).Комбинација ових димензија даје четири васпитна става из којих се развијају различите личности :

1.Топла – попустљива атмосфера ствара личност окренуту ка свету, амбициозну, пријатељску, креативну, која не трпи пасивно утицаје са стране. Некад је такво дете непослушно, али се развија у здраву просоцијалну личност.

2. Хладна- попустљива атмосфера одише небригом за дете.Кажњавање је интензивно и периодично ради оправдања пред другима. Дететова агресивна реакција на фрустрације се толерише. Сматра се да малолетни деликвенти често потичу из оваквих породица.

3. Топао- ограничавајућaатмосфера ствара несамосталне личности, дете је презаштићено, љубав којом је обасуто постаје терет. Нема слободе да испољи агресивност па се она окреће према себи  и води ка анксиозности.Дете је повучено, мање креативно, али је послушно.

4. Хладно-огранићавајућа атмосфера развија пасивност, неповерење према одраслима и стално осћање кривице, јер је дете у ствари неприхваћено, често кажњавано и све под маском великог жртвовања за дете.

И овај приступ проучавања утицаја породице на васпитање деце је у блиској вези и са психологијом учења, јер је учење  – усвајање облика  понашања учењем најзаступљенији у објашњавању понашања деце, али се о учењу имитацијом, идентификацијом и условљавањем чешће говори на оваквим предавањима .

Целоживотно учење

Целоживотно учење се може  широко дефинисати као учење које се спроводи током читавог живота:

учење да будеш флексибилан, разноврстан и доступан у различитим временима и на различитим местима.

Доживотно учење промовише учење  изван традиционалног школовања и током одраслог живота (тј. после обавезног образовања).

Ова дефиниција се заснива на Делорс ‘(1996) и четири приоритета образовања за будућност.

Учење да знате – савладавање алата за учење, а не структуираног стицања знања.
Учење да урадите – оспособљавање људе за врсте посла који ће бити потребни  у будућности, укључујући и иновације и прилагођавање учења будућим радним срединама.
Учење да живе заједно, и са другима -за мирно решавање сукоба,за откривање других људи и њихове културе, неговање заједнице , компетентност и индивидуални капацитет.
Учење за развој – образовање које доприноси комплетном развоју особе:  интелигенције, осетљивости, естетских потреба и духовности.

Емоције у учењу

Без обзира да ли је задатак у потпуности научен прати га друга врста учења које је углавном скривено или је суштински интерне природе. То је емоционално учење, аспект такозваног условљавања која игра кључну улогу у томе да ли је ученик спреман да настави да учествује у задатку.
Деца са проблемима у учењу, или деца без суштинских проблема која чине много грешака приликом учења, могу да стекну негативан емоционални став према задацима. Задаци добијају негативне асоцијације које изазивају дубоке и продужене штетне последице за будуће учење и за њихове животе уопште.

Емоционална клима и њен реципрочан утицај на будуће учење је фундаментално питање у учењу за децу. У време када деца стигну до школског узраста, негативна клима је можда већ успостављена предшколским искуством. Ако није, ускоро може порасти до негативних искустава учења у школи.

Од виталног је значаја, посебно у раним годинама формалног образовања детета, да се минимизира могућност за негативно емоционално условљавање.

Један од начина да се то постигне је да  да се рад пажљиво програмира и то индивидуално за свако дете.

           Ово је познато  најмање две деценије, али  је тешко оствариво чак и  са најмањим могућем бројем ученика у одељењу. Захтеви превазилазе чак и најбоље људске ресурсе (један-на-један) за дете са значајним проблемима у учењу.

            Али постоји и позитивна страна емоционалног условљавања. Позитивна искуства учења, без грешака, фрустрација, разочарања и казне, могу довести до позитивних ставова у учењу, истрајности, уживања у учењу и успех. Жеља сваког родитеља је да ово пстигне  са својим дететом,  јер поставља темеље не само академског успеха, већ и  садашње и будуће среће и социјалном прилагођавању.


Како треба учити

Нека упутства за оне који уче

Време проведено над књигом није пресудан фактор успеха у учењу.Није, дакле, битно колико дуго учиш неко градиво већ како га учиш.

Врло је битно имати план учења, затим бити свестан својих особина, способности, познавати себе толико да знаш која метода ти највише одговара.

Методе учења не треба бркати са методама које служе за брже меморисање  чињеница.

Градиво, садржаји који се усвајају у школи захтевају различите приступе: некад је учење активно – за усвајање моторних или функционалних способности и знања. За ово је чест пример учење читања и писања који се могу савладати једино писањем или читањем.

Некад се усвајају правила до којих се долази анализом гомиле случајева – извлаче се закључци.

Учити се може и решавањем проблема тј. коришћењем искуства и предходно стечених знања да би се научило нешто

Памћење и заборављање

Оно што је с пажњом доживљено, почиње се памтити. Памћење  може бити краткотрајно и дуготрајно. Краткорајно памћење се може упоредити са одељењем које служи за разврставање. Дуготрајно памћење је већег капацитета и то је памћење у правом смислу речи.

Најзанимљивија су питања у ком се облику памте различити садржаји, како се структуирају и како се користе запамћени садржаји, радње, од којих фактора то зависи  итд.

Заборављање је неминовност проузрокована потребом да се запамте нови садржаји.

УЧЕЊЕ

        Учење је мењање индивидуе. Лакше је то објаснити ако се упореди са другим облицима мењања индивидуе  тј. сазревањем.

Иако се учење не може одвојити од процеса сазревања, оно је условљено радом саме индивидуе и то оним активностима које су изазване потребама те индивидуе и утицајима спољне средине на њу. Сазревање је, претежно условљено развићем саме структуре организма, поготову нервног система, а мање условљено неким вежбањем или утицајем средине.Промене настале учењем су релативно трајне. Оне су последица промена нервног система и могу трајати неко време, некад и цео живот.

Мало је човекових особина које нису производ учења. Свако искуство је нешто научено, сви опажаји су производ учења, дакле нису само промене настале стицањем знања и вештина, јер је мењање личности такође производ учења.Све личне особине, ставови, односи према другима, склоности, навике и мане стичу се учењем. Учење је према томе непрестано, прогресивно мењање личности.(према Стевановић,1973)